Dusa? Nema je...umrla je...

Nasmejana sam, vesela, pevusim po ceo dan , ljudi kad me vide prvo pomisle blago njoj zivot joj je bajka.
A onda udjem u svoj stan, zatvorim vrata za sobom, zakljucam ih svim mogucim bravama i cucnem na sred predsoblja i pocnem plakati.Tako mi prolaze dani.Jedan za drugim se redjaju a meni suza nikako da ponestane.
Zavrsila sam sa svojim pohodima od jednog lekara do drugog i ma koliko bilo sve bolno napokon znam istinu...ja sam kriva...
Bebe nema i ne zna se i da li ce je ikada biti......
Sve zavisi od tretmana i od toga kako cu odreagovati na lekove.
Tumor hipofize.
Iako me boli dusa, jedina dobra stvar u svemu tome je sto sam sigurna da je kraj mene covek koji me voli ovakvu kakva sam i koji nema nameru da digne ruke od mene...od nas...

dan D

Ne razume niko.
A i kako bi kad niko ne zna.
Sve te silne promene raspoloženja koje su pripisane mom"nadrndanom krakteru".E Lude jedne ...
Imate srece sto ne prolazite kroz sve ovo.
Ima dana kad sam super, kad pevam po ceo dan, igram po stanu.A onda samo odjednom nesto se pomeri u glavi.Plače mi se.Urliče mi se.Svi su protiv mene.Niko me ne razume.
Niko.
Neznam kad mi je gore dal kad pijem antidepresive pa sam zombi ili  kad ne pijem pa sam ovakva.
Znam samo da mi je sve gore i gore.
I nikako da nađem sebi leka.
Ponekad bi najradije legla u krevet i da se ne budim više.
Imam li uopšte razloga da budem budna?

BAD COPY - LJUBAV ILI PIVO

...više sreće drugi put...

U mom okruženju u poslednjih godinu dana radjaju se bebe.Nisam ljubomorna, nemojte pogresno da me shvatite, samo se ponekad zapitam zasto nakon godinu i po, nakon brojnih intervencija, nakon gomile lekova, gomile iskidanih zivaca i mora prolivenih suza nikako u mom zivotu da se pojave te dve crvene crte.Teše me ... desiće se kad bude vreme.teše me...desiće se kad se budeš najmanje nadala.A šta ja da radim sa svojom željom?Šta ja da radim sa svojim snom?

Tako je bilo i ovaj put.......

Nakon 6 dana kašnjenja počela sam da se nadam.Oboje smo imali osmeh na licima.Oboje smo se zanosili maštanjima.Oboje smo „sedeli na iglama“ da nam se pojave te dve crvene crte.Dve crvene crte koje bi napokon dale nešto opipljivo iz naše ljubavi.

Subota...Ivanjdan...7 sati ujutru...đavo mi nije dao mira....odlazim u kupatilo, vadim test, uradim ga....i onda opet razočarenje...jedna crta....

Tešim sebe možda je još uvek rano, možda je trebalo da sačekam, možda...uvek to možda mi pokvari sve...

Vraćam se u krevet, naslonim glavu na njegovo rame, i prošaputam, nema bebe....

Zagrlio me je , poljubio i tiho rekao: biće ljubavi, biće .... možda je jos rano...

Popodne, vrućina, tusiram se i vidim vodu roze boje...gotovo je...dobila sam...nema je...nema je ni ovaj put...

Ponekad se osećam kao da sam deo nagradne igre...ali da ja svaki put izvučem ono: više sreće drugi put....