Dusa? Nema je...umrla je...

Nasmejana sam, vesela, pevusim po ceo dan , ljudi kad me vide prvo pomisle blago njoj zivot joj je bajka.
A onda udjem u svoj stan, zatvorim vrata za sobom, zakljucam ih svim mogucim bravama i cucnem na sred predsoblja i pocnem plakati.Tako mi prolaze dani.Jedan za drugim se redjaju a meni suza nikako da ponestane.
Zavrsila sam sa svojim pohodima od jednog lekara do drugog i ma koliko bilo sve bolno napokon znam istinu...ja sam kriva...
Bebe nema i ne zna se i da li ce je ikada biti......
Sve zavisi od tretmana i od toga kako cu odreagovati na lekove.
Tumor hipofize.
Iako me boli dusa, jedina dobra stvar u svemu tome je sto sam sigurna da je kraj mene covek koji me voli ovakvu kakva sam i koji nema nameru da digne ruke od mene...od nas...